O životu jednog leukocita

Čovek je već pokojni; uglavnom, bio je moj profesr hematologije u srednjoj školi. Zvao se Siniša Marković, što vam i neće puno značiti. Voleo je da se ženi. Voleo je svoj posao. Kada bi pričao o poslu, imao bi čudan zansenjački prizvuk, i da, nisu ga voleli zbog toga. Ljudi osuđuju zanesenjake. Umro je od srčanog udara u šezdeset nekoj.
To je sve što bih imao da kažem o njemu.

Granulocit

Nosi me struja. Trčim krvnim sudovima, krvlju penušavom od kiseonika. Albumini su u redu. Da. I ovaj eritrocit nosi naš ćelijski marker na citoplazmi. Rođen sam u kostima. Odvojio sam se od majke. Ona me je poslala dalje, u svet. Sve što mi je dala bile su aminokiseline, rekavši: ,,moraš se snaći ovim što imaš!'' Danima sam lutao po srži, slagao svoje aminokiseline, sazrevao. Sada, pun sam vezikula, lizozoma i enzima. Čekam, čekam uljeza.
Odjednom, osećam snažnu hemotaksu. Vuče me... Usput, videh B limfocit iz krajnika, kaže, došlo je vreme, mora u blastni preobražaj. Plazmocita još uvek nema, ovi iz hipotalamusa uvek kasne da ih aktiviraju! Pehari iz bronha salju interleukin. Jurim, braćo! Sa vama sam! Pozivam i ostale!
U bronhu, bojište! Venule su popustile. Plazma je već napolju! Sve ostalo: prepuno prokletih streptokoka! Imunoglobulini su ih okružili, ali ne dovoljno. Izlazim! Pehari me pridržavaju. Slobodan sam! Pokupiću malo kalcijuma u sebe. Tako. Transkribujem još aminokiselina, trebaće. Dolazim!
Prvi streptokok je bio lak plen! Već ga razgrađujem. Ti im više nećeš biti od koristi. Drugi, treći... Deseti! Umoran sam. Lome me citokini. U bunilu, proždirem bakterije, izvijen sam od pseudopoda kojima ih obavijam. Ovaj T limfocit me čudno gleda. Bože, u bunilu sam. Imam dvadesetak streptokoka u sebi. Izdržaću...

T limfocit

Majka je odmah videla da moj rast u kostnoj srži šteti mojim potencijalima. Kao visokointeligentan, poslat sam, posle separacije od majke - prekursora u Timus. Prošao sam primarne selekcije. U Timusu - disciplina. Greške su nedopustive. Mnogi su ubijani. Natural Killer ćelije ne znaju šta znači milost. Kada sam primio prvi set antigena, osetio sam šta znači moć! Kako samo uživam u jedinstvenosti svoje visoke diferencijacije! Svaki pravi limfocit mora da ima poštovanje prema svojim prekursorima! Kada je došlo vreme, odlučio sam da pozitivno odreagujem na neka ponuđena tkiva. To je učinilo svoje, skinuli su mi ovlašćenje za njih. Kažu, mogao bih da ih ubijem. Sigurno da bih, čim bih posumnjao da bi, možda, otišli u maligno...
Slobodno strujim gracilnim sudovima. Na periferiji je sve u redu, ostaje još mali nožni prst... Ne... Moji površinski enzimi osećaju suptilan porast zapaljenskih markera... Mogu da proračunam... Da, nešto se dešava u srednjem bronhu. Na mom stepenu diferencijacije, potrebno je... Pa, oko 5 minuta. Dolazim.
Kolega helper je stigao kad i ja. Obeležavao je stafilokoke, ja sam samo, po jednom preciznom egzocitozom delovao citotoksično na grupu obeleženih, koje su bete već grupisale u formacije od pedesetak.
- Šta mislite o ovom momku, kapetane CD8+?
Upitao me je, konačno, T helper kolega, misleći na jednog od naših granulocita. Delovao mi je neupotrebljivo. Progutao je dvadesetak streptokokusa. Sigurno da je u delirijumu. On nam više ne može pomoći. Hrabri, sirovi granulociti.
- Obeleži ga...